Ovaj senzacionalistički naziv tretmana ostavićemo po strani gde ćemo prizvati malo nauke u pomoć. Naime, u pitanju je PRP tretman ili Plasma Rich Platelet, odnosno korišćenje krvne plazme sa takozvanim aktiviranim trombocitima. Od osobe koja radi tretman uzima se krv koja se potom centrifugira (uglavnom dva puta u ukupnom trajanju od oko 13 minuta na 3000‒4000 rpm) kako bi se povećala koncentracija trombocita. Centrifugiranjem krvi pobuđuju se trombociti koji oslobađaju faktore rasta. Koncentracija faktora rasta se povećava za 3 do 5 puta u odnosu na koncentraciju koja je uobičajena u krvi. Za reagense se obično koriste trombin i kalcijum hlorid. Završni proizvod se potom unosi u kožu na različite načine kako bi se, navodno, stimulisali pozitivni procesi po zdravlje i izgled kože.
Pregledom sajtova dermatologa i klinika koje nude PRP, dolazimo do skoro identičnog sadržaja, odnosno informacija koje se nude potencijalnim potrošačima. Naime, uglavnom se priča o tehničkim karakteristikama procesa pripreme PRP-a, baš kao što je opisano u prethodnom delu teksta, i govori se o samoj funkciji faktora rasta. Interesantno je da izostaju bilo kakve čvrste, naučno zasnovane tvrdnje i grancije o efikasnosti već se koriste marketinški termini kao što je osvežen i podmlađen ten, proizvodnja kolagena ali i regenerisana kože, pri čemu je sam termin regeneracije brutalno eksploatisan. Čak i kada se govori o povećanoj proizvodnji kolagena, ostaje ponovo nejasno koliko je ona povećana, da li se kod svih osoba proizvodnja kolagena povećava, kolika su odstupanja i koliko je povećanje u poređenju sa drugim tretmanima, između ostalog. Dakle, imamo više pitanja nego odgovora…
Ovakva opšta, opisna, neodređena postavka navodi pojedinca na zaključak da aktivnosti faktora rasta, koje se obično stavljaju u prvi plan, veže za redukciju bora, poboljšanje elastičnosti kože, smanjenje opadanja kose ili bilo koji drugi kontekst u kome je PRP trenutno smešten.
Ali da li je to zaista tako?
U pomoć sam pozvao naučne radove koji daju pregled dosadašnjih istraživanja i kod kojih se uviđaju problematični trendovi. Pre svega, zapažaju se višestruki problemi u dizajnu velikog broja studija: od malog broja ispitanika, preko manjka kontrolne grupe, načina merenja, do načina preparacije PRP-a… Njujork Tajms još 2010. u jednom članku zaključuje da ovaj popularan tretman izgleda ne funkcioniše. Američka akademija dermatologije takođe izražava skepsu iako prepoznaje da određeni broj pacijenata ima pozitivne efekte ali postavlja ključno pitanje: zašto postoje tolika odstupanje u efikasnosti i gde su kvalitetni naučni dokazi?
Skoro svi iole kvalitetni izvori ukazuju na to da je potrebno izvršiti dalja istraživanja kako bi se definisala jasna klinička praksa i uspostavili standardi primene. Podaci koji idu u prilog efikasnosti PRP-a uglavnom imaju sukob interesa.
Varijacije u preparaciji i primeni PRP tretmana su drastične, što je slučaj i kod nas. Pre svega, koriste se različiti već pripremljeni setovi za PRP, a potom i različite metode primene. Neki deponuju PRP u dublje slojeve kože po uzoru na mezoterapiju, dok neki prave otvore pomoću rolera ili dermapena, te onda premazuju PRP. Poslednjih godina PRP se uglavnom kombinuje sa hijaluronskom kiselinom ali i drugim agensima pa se postavlja pitanje šta zaista ostvaruje efekte. Ovde se sinergija često koristi kao magična reč ali i to se dokazuje.
Imajući u vidu ukupan broj studija, relativno mali broj je zapravo posvećen estetskoj primeni. Takođe ne postoji ni jasna opšte prihvaćena definicija šta konstituiše PRP, na primer, koja je to minimalna koncetracija faktora rasta. Nema ni konsenzusa o količini koja treba da se primeni, niti o najboljem načinu primene, kao ni o broju tretmana u odnosu na cilj. Čak i najpozitivniji zaključci govore o mogućem pozitivnom efektu. Šokantna je rasprostranjenost tretmana u kontekstu nemogućnosti postizanja konsenzusa o efikasnosti.
Logično je pitanje onda, odakle uopšte tolika rasprostranjenost?
Da li se sećate čuvene Božen i njene još čuvenijeg Turbo šlanka, koji je, čini se, pila cela Srbija i svi su mršavili bar po par kila. Gde je danas Turbo šlank? Niko ga neće preporučiti, niti nam je statistika koja se vezuje za posledice gojaznosti bolja, naprotiv ‒ gora je. Što znači da nismo smršali, već smo se dodatno ugojili. Turbo šlank je bio još jedan trend i još važnije brend, tako da je snaga trenda i brenda bila pokretač potrošnje i dominantan faktor u formiranju stava, a ne efikasnost proizvoda.
Na kraju, naravno da postoji mogućnost da će neki od pozitivnih efekata biti potvrđeni, ali to vreme još nije došlo.
Najčešća cena tretmana je između 2o.000 i 30.000 dinara. Cena je takođe problematična, bez obzira na to što je u svetu višestruko veća. Naime, glavna sirovina odnosno materijal za rad je krv korisnika dok su reagensi i oprema ustvari vrlo jeftini.
m.a.p
Bravo!
Hvala na poruci!:)